Dve ornitološke retkosti: Mala lisasta guska u Sakulama, crvena lunja u Opovu ^Istaknut

Tokom zimskog brojanja ptica IWC (Međunarodni cenzus ptica vodenih staništa), 22. januara, Aleksandra Keča i Jovan Nećakov su na Tamišu kod Opova zabeležili crvenu lunju (Milvus milvus).

U pitanju je ptica iz reda grabljivica, specifična po račvastom repu. Retka je gnezdarica Vojvodine, nizijskih šuma oko velikih reka. Brojnost nacionalne populacije opada. U periodu seobe posmatrana je širom zemlje, dok zimi nije zabeležena, tako da je ovaj nalaz zbog toga značajan.

Na slici: Crvena lunja (Milvus milvus) foto: Jovan Nećakov

Prilikom obilaska akvatorije ribnjaka u Sakulama, 15. februara, Čeda Vučković i Milan Martić su uspeli da zabeleže još jednu retkost – malu lisastu gusku (Anser erythropus).

Mala lisasta guska je slična i srodna (velikoj) lisastoj guski. Manja je, ima kraći kljun i vrat i specifični žuti ring oko oka. Gnezdi na severu Azije (u novije vreme reintrodukovana je na prostoru Fenoskandinavije gde je malobrojna gnezdarica) i migrira na jug Evrope gde provodi zimu. Našu zemlju preleće u manjim jatima, a pojedinačno ili u malom broju dolazi sa (velikim) lisastim guskama na zimovanje ili se zadržava tokom migratornog preleta i tada se najčešće viđa na lokalitetu Slano Kopovo kod Novog Bečeja.

Tog dana na ribnjaku u Sakulama zatekli smo oko 3.000 lisastih gusaka i zaista je bio izazov da pronađemo i dokažemo da je mala lisasta guska prisutna i u ovom delu Potamišja. Uspeli smo da je uočimo i fotografišemo, tako da je ovo 228 vrsta ornitofaune južnog dela IBA Srednje Potamišje (Sakule, Baranda, Čenta, Opovo), izjavio je Vučković.

Na slici: Mala lisasta guska (Anser erythropus) foto: Čeda Vučković

Nešto više od jedne decenije Potamišje od Jaše Tomića do Opova je u proceduri zaštite, odnosno zvaničnog proglašenja kao Predela izuzetnih odlika „Potamišje“. Zašto to traje toliko dugo i kakve su posledice u međuvremenu nastale govori Vučković za Glas Opova.

Bogatstvo ornitofaune je samo deo izuzetnog biodiverziteta Potamišja i zaista je postalo već „nepristojno“ govoriti o potrebi njegove zaštite. Nestaju nam izuzetno značajna prirodna staništa kao što su pašnjaci, autohtone poplavne šume vrbe, slatine i zamočvarena staništa i sve je to uglavnom rezultat antropogenih uticaja. Od početka izrade studije, pa preko procedure, prošlo je već skoro 12 godina, a na osnovu mojih istraživanja i monitoringa, brojna staništa duž Tamiša od Sakula do Opova su sada u velikoj meri devastirana u odnosu na 2010. godinu. Nestale su brojne kolonije, smanjene su gnezdeće populacije i ako se ovaj trend nastavi nećemo imati šta da zaštitimo, smatra Vučković.

On dodaje da će se poremećaj ekosistema značajno odraziti na biodiverzitet što će dalje uzrokovati šire posledice na celokupnu zajednicu.

Kao primer, Vučković navodi melioracione radove na jednom od ribnjaka kada je došlo do isušivanja prirodnog slatinskog jezera što je uzrokovalo drastično smanjen rod na okolnim njivama, kao i trovanje mišara i istrebljenje lisica, što je opet izazvalo enormno povećanje populacije glodara, a samim time i velike štete na usevima.