Ekološko opismenjavanje dece kroz književnost: Naša gošća Gordana Vlajić iz Pančeva

Na koje sve načine pisci uspevaju da se približe deci i koja je uloga pisaca u svemu tome, prenela nam je Gordana Vlajić iz Pančeva, književnica i urednica dečjeg ekološkog časopisa Ekopedija.

Upoznajte njen rad i zalaganje u nastavku kroz intervju.

Zašto je po Vašem mišljenju važno da deca što ranije nauče osnove ekologije i kako knjige mogu pomoći u tome?

Najpre, hvala Vam na poverenju da budem sagovornik na ovu temu koja mi je posebno važna i draga, jer je neprikosnovena. Bez ekološkog opismenjaanja, nećemo opstati. To nije floskula. To je aksiom.

Zatim, da ne bismo dezinformisali čitaoce, moram da kažem da „Ekopedija“, nažalost, više ne izlazi. Sedam godina ju je objavljivao Sekretarijat za zaštitu životne sredine pri pančevačkoj Gradskoj upravi, zahvaljujući sluhu tadašnjih većnika i sekretara ovog Sekretarijata: Olge Šipovac, Vladimira Delje, kasnije i Katarine Banjai. A časopis se ugasio jer sam bila politički neprihvatljiva „pojava“.

Ovo zvuči kao nepotrebno tužakanje, ali mislim da je u kontekstu aktuelnih dešavanja važno znati da je, eto, zbog političke nepodobnosti urednice „streljan“ i časopis namenjen očuvanju životne sredine koji su besplatno dobijali svi četvrtaci pančevačkih osnovnih škola, kao i osnovnih škola u okolnih jedanaest sela.
Ujedno, eto i odgovora kako knjige, bojanke, slikovnice ili časopisi za decu, mogu pomoći da osnovci što ranije nauče osnove ekologije. Taj časopis, koji sam uređivala i pisala, „prodavan“ je (čitaj: deljen) deci u školama po ceni od 5 EKO-a. EKO je „valuta“ koju smo osmislili đaci i ja i predstavlja skraćenicu od Evo Komad Otpada i, naravno, EKOlogije. Da bi dobio svoj primerak časopisa, svaki četvrtak je trebalo da ga „plati“ sa pet komada reciklabilnog otpada. U saradnji sa JKP „Higijena“ Pančevo, sve škole su dobile namenske kontejnere gde su učenici ubacivali „EKO-e“: čepove, plastičnu ambalažu, papir i sl. JKP „Higijena“ bi kasnije taj otpad sakupljala i plaćala školi prema važećem cenovniku za otkup. Novac je korišćen u skladu sa potrebama škole, ali uz uvažavanje ekoloških „zakona“. Tako se jedna škola odlučila za folije na prozorskim oknima zahvaljujući kojima se tokom zimskih meseci manje gubila toplota, a tokom letnjih vrućina je štitila od sunca; druga škola se opredelila za ekskurziju u Prirodni rezervat Zasavica, a dogodilo se i da su đaci jedne škole rešili da od prikupljenog novca kupe mašinu za pranje rublja kako bi je poklonili mnogočlanoj romskoj porodici svoje školske drugarice.

Ukoliko su knjige i ostala izdanja namenjena deci napisana na zanimljiv način, ukoliko pozivaju na interaktivnost istovremeno podučavajući najmlađe dobrim navikama – one su neprocenjivo dragocene, jer pomažu da se podigne generacija koja će produžiti život i našoj prelepoj planeti i sebi.

2. Kako je nastala ideja za „Slovaricu“ i koji su Vam bili ciljevi kada ste je pisali?

Na isti način kao i „Ekopedija“. Kako sam u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine imala zadatak, ali i kreativnu slobodu, da učeničku populaciju ekološki opismenjavam – obilazila sam škole i držala svojevrsna predavanja.

Druženje sa decom, posebno sa osnovcima, za mene je bio nepresušni izvor ideja. Tako je nastala i „Slovarica – prirode čuvarica“, a sa ciljem da decu podučavam uz zabavu, smeh i dvosmerno druženje. U Slovarici sam, po azbučnom redu, poslagala pojmove koje sam čula upravo od dece, a onda sam Abrakadabra, Brbocne, Vrdalamu, Gomboce, Darmar... – i slične izraze sve do slova Š - objašnjavala na način koji je decu podučavao očuvanju životne sredine.

Tako je, recimo, Kerefeka objašnjena ovako: - Kerefeke su izmotancije koje neko izvodi da bi zasmejao ili zabavio društvo. Poznajem dečaka koji je prvak u kerefekama. On se, na primer, setio da prazne limenke od sokova ubacuje u kontejner u školskom dvorištu. Odmakne se od kontejnera jedno dva, tri metra i – CAK. Limenka upadne u kontejner. On se pri tom smešno zatrči, pa skoči, pa se kao baci (kažem vam, izvodi razne kerefeke!) – i ubaci! Onda su mu se pridružili i njegovi drugovi i drugarice. Ponesu od kuće prazne limenke, a pošto niko ne pije toooliko mnogo sokova, u skupljanju im pomaže i komšiluk, - i onda zahvaljujući ovoj „konzervošarci“ na kraju svakog meseca, novcem dobijenim od prodaje limenki – ovi drugari kupe sebi nove sokove. U limenkama, dabome.“

3. Da li uočavate razliku u načinu na koji deca reaguju na ekološke teme danas u odnosu na period kada ste počinjali da pišete?

- Deca o ovoj temi znaju sve više. Istovremeno, i nas kao pisce koji bi da se pozabave tom temom, razvoj tehnologije i ostale promene primoravaju da budemo edukovaniji i angažovaniji. Da upoznajemo njihova interesovanja, novu vrstu igračaka, nove strip junake, nove heroje savremenih crtanih filmova... Deca nepogrešivo prepoznaju amatersku improvizaciju, odnosno suštinsku nezainteresovanost predavača ili pisca. Uslov je njihovo poverenje u nas, a stičemo ga potpunom posvećenošću temi koju želimo da im predočimo da bi je deca shvatila i prihvatila.

4. Koliko su pisci za decu važni saveznici u podizanju ekološke svesti kod najmlađih?

- Pisci moraju biti saveznici, ali se dešava da nenamerno budu loši savetodavci. Najčešće iz razloga lične površnosti ili needukovanosti. Ukoliko se u priči namenjenoj deci pojavi rečenica koja kaže „... dečak je izvadio baterije iz daljinskog upravljača, pa bacivši ih u kantu za smeće, potražio je nove...“ – to će biti pogrešno.

Posvećenom piscu ne sme da promakne ovakva greška. Baterije su nerazgradljiv otpad, tačnije – stručnjaci kažu da će se baterija bačena na deponiju ili, daleko bilo, u reku, „raspadati“ uz oslobađanje štetnih sastojaka - i do 200 godina. Baterije predstavljaju opasan otpad. Ovo je prilika da pisac pomene da je „... dečak izvadio baterije iz daljinskog upravljača, pa bacivši ih u kutiju koju je mama namenila baš u ove „baterijske“ svrhe, potražio je nove...“ Iznad „baterijske“ svrhe mogla bi se naći i „zvezdica“ koja će voditi ka dodatnom objašnjenju u fusnoti, upravo o tome gde se odnose sakupljene baterije i zašto je značajno da budu reciklirane.

Otuda književnost jeste lepo i kreativno pisanje, ali i itekako opsežan istraživački rad. Koju god temu da pisac takne.

5. Kako vidite budućnost ekološkog obrazovanja dece u Srbiji – da li se krećemo u dobrom pravcu?

- Idemo dva koraka napred i korak i po nazad. Da, krećemo se u dobrom pravcu, ali preterano polako u odnosu na razvijenije zemlje. Ne volim kada pročitam ili čujem izraz „razvijenije zemlje“, jer to, onda, znači da Srbija nije dovoljno razvijena. U kontekstu ekologije moglo bi se protumačiti da nismo dovoljno kulturni, niti uredni.

Sa druge strane, na svetskoj sceni gotovo da ne postoji oblast u kojoj srpski stručnjaci, sportisti, umetnici... - nisu među dominantnima. Pa, gde je, onda, problem? Potrebna su precizna pravila, važno je da se ta pravila poštuju i da se kažnjavaju oni koji pravila ne poštuju. Veoma jednostavno. U svojoj humorističnoj putopisnoj knjizi, čuveni pisac Efraim Kišon je, opisujući jedan od švajcarskih gradova, pazite – to je bilo sedamdesetih godina prošlog veka – napisao kako je papirić od bombone nosio tokom cele šetnje. Pošto nije video kante za smeće, on bi papirić „slučajno“ ispustio. Odmah bi se našao kakav slučajni prolaznik, koji bi ga zadihano sustigao i ljubazno mu vraćao netom bačeni papirić. Jer, niko normalan, pobogu, u Švajcarskoj ne baca papiriće po ulici. To znači da ga je dotični gospodin pisac zasigurno izgubio.

Eto, o tome se radi. Pisci za decu treba da da pišu knjige sa ljubavlju i odgovornošću, kompetentne institucije treba da pišu zakone kojih se građani pridržavaju, a takođe, neke druge institucije treba da kažnjavaju one koji propise ne poštuju, zaključila je naša sagovornica.

Fotografije su privatno vlasništvo Gordane Vlajić i ustupljene su za objavljivanje za potrebe ovog teksta